| | Архитектура, конвенционално схвацена, треба да буде дискутована и у смислу објекта и “objekthuda” (конгломерата објеката) посто она укјуцује сталну размену информација изамедју ова два поља. По Бернару Кашеу, архитектура је “уметност уносења интервала у територију како би се конструисали оквири могућности." Ова дефиниција оставља довољно флексибилности да се дискутују и архитектонски објекат и веци системи. Архитектонска продукција, Кашеовим рецима, се састоји од “уоквиравања, организвоања и уредјења”и резултира објектом који је дефинисан границама (уоквиравање), који има селектоване визуре ка спољасњем свету (селекција) и конацно, има уредјену унустрасњу просторну конфигурацију (организацију). Архитектонски објекат је ентитет великих размера који има посебан статус у свету у смислу односа према субјекту. Он захтева константу размену информација измедју визуелног система и моторике. Овај рад истразује потенцијални изазов у људској перцепцији који се поставља у одредјеним областима архитектонске продукције. Поставља аргумент да морфогенеза која се заснива на пројектантским процесима који преговарају непредвидљивост и резултирају у просирени гесталт и отоврене формације преиспитују насе уобивачене перцептуалне матрице. Питање нас води даље на оно сто се у литератури зове „гешталт свич“цији је резултат несто сто ми називамо „проширени гешталт.“ Нови архитектонски објекат је, барем у сфери експерименталне архитектуре, простроно комплексни хибрид који, кроз тополошке маневре омогуцене компјутерским технологијама, има способност нарусавања насих уобицајених преконцепција у сагледавању окрузења. Наса је намера да теоретски обрадимо рад Гешталтиста у односу на рад одредјених савремених теоретицара и практицара архитектуре и да показемо да постоји потреба да се уврсти несигурност као сустински елеменат у разумевању архитектонског простора и форме новог времена који превазилази једноставну креацију форме добро познате архитектуре модернизма. |
