| | Намера рада је да кроз дијалектику између методологије за конципирање
архитектонских форми, са једне стране и интерпретације идеје са друге стране,
приближи процес пројектовања као пут појавности архитектонског дела.
Рад се бави једним методолошким кораком који се односи на подстицање
истраживања у образовању архитекте. У савременој пракси, постоје бројни
недостаци који се односе на јасан правац процеса пројектовања, недостатак
обједињене методологије истраживања и уопште један недостатак широког
теоријског оквира. Полазиште рада се заснива на теоријским поставкама
Имануела Канта који употребљавајући термин Гениј као метафору, алудира на дискутује развој и успостављање оквира који подстиче истраживаче-
пројектанте, усмеравајући их на чулну спознају различитих аспеката контекста
којем се експлицитно признају вредности (добре и лоше) обраћањем пажње на
епистемолошка питања која укључују знање, његову природу и облике, пут његовог
стицања и саопштавања, те на онтолошка питања која се тичу односа међу
људима и људи према свету...
Овај осцилирајући однос, сложен и пртивречан, представља својствени медијум ка
архитектури. Спајањем наведених разграничења, рад настоји да приближи процес
настанка архитектонског дела како би појачао разумевање, однос и коначно –
употребу простора. |
